Jedan deo istraživača, pored osnovnih 5 čula, u razmatranje uzima još 3: propriocepciju (kao sposobnost, svesnu ili nesvesnu, opažanja položaja i kretanja tela u prostoru), interocepciju (senzorni sistem koji nam pruža informacije šta se dešava u našem telu) i vestibularno, tj čulo ravnoteže.
Distinkcija između tela, uma i osećanja može postojati samo artificijelno, tj u cilju boljeg objašnjenja i razgraničenja pojmova i njihovih veza. Međutim, u realnom ljudskom organizmu, oni su međusobno isprepletani. Istraživanja naših telesnih senzacija doživela su bum zadnjih 20ak godina, do tada bila zanemarena i nepravedno potisnuta dominacijom „viših“ funkcija.
Šta je interocepcija?
Interocepcija je, jednostavno rečeno, naša sposobnost da budemo svesni unutrašnjih telesnih doživljavanja, signala iz kože, mišića i unutrašnjih organa . Ona nam omogućava da imamo doživljaj:
- fizioloških stanja, poput osećaja gladi, tj sitosti, žeđi, temperature, bola, pritiska u bešici, nadutosti creva, pulsa i disanja
- emocionalnih stanja, poput mišićne tenzije, mučnine, znojenja, tj suvoće, knedle u grlu, onog „osećaja u stomaku“, leptirića u stomaku, raspoloženja, nivoa energije, te…
- stanja poput: mučnine, vrtoglavice, variranja šećera u krvi, palpitacija, nedostatka vazduha, svraba i potrebe za češanjem, te menstrualnih senzacija
Veliki deo interoceptivnih doživljavanja je ustvari nesvestan. Suština razvijanja interoceptivne svesnosti je da se opaze , identifikuju i pravilno interpretiraju telesni signali. Razvijena interoceptivna svesnost, pored prepoznavanja nekih bazičnih bioloških stanja (kao u prvoj i trećoj tački), omogućava i prepoznavanje emocionalnih tragova, tj somatskog aspekta emocija (kao u drugoj i trećoj tački). Kada govorimo o interoceptivnoj, jednako je možemo nazvati i telesnom pismenošću, razumevanjem azbuke našeg tela.
Da bismo se funkcionalni kretali u svetu koji nas okružuje od ključne je važnosti prepoznavanje i razumevanje informacija koje nam dolaze iz našeg tela i informacija koje nam dolaze iz spoljašnje sredine. Međutim, ljudi sa:
- anksioznošću
- depresijom
- PTSPjem
- sindromom hroničnog bola
- izbegavajućim stilom funkcionisanja
- skloni disocijaciji, depersonalizaciji i derealizaciji
- poremećajima ishrane
imaju teškoće sa porukama koje im njihovo telo šalje. Nevešti i u strahu od onoga što se odvija u njihovom telu i što im ono poručuje, izbegavaju telesne senzacije i njime bazu svojih emocionalnih stanja, ili pak prenaglašavaju i učitavaju značenja i tamo gde ih nema. Prave ozbiljne omaške u tumačenju telesnih signala.
U skladu sa ovim, pokazalo se da su ljudi koji bolje razumeju jezik sopstvenog tela ujedno i emocionalno stabilniji i emocionalno bolje regulisani. Bez učenja veština vladanja svojim emocijama (regulacije) nema ni popravke psihičkog stanja, niti daljeg rasta i razvoja.
Interocepcija nije stvar imati ili nemati, tj nije isključiva, neko recimo može biti dobre registracije osećaja poput bola ili temperature, ali da bude loš u tumačenju emocionalne baze.
Kako se objašnjava da ljudi sa pomenutim stanjima imaju lošiju interoceptivnu svesnost?
Osobe koje su bile izložene hroničnom stresu ili velikoj traumi, u fiziološkom smislu razvijaju tendenciju ka sniženom, ili ka preizraženom reagovanju. Dugo posle prestanka stresnih okolnosti, ili pak celoživotno, njihov nervni sistem se i dalje ponaša kao da je u opasnosti (bori se, beži ili se zamrzni).
Dakle, kod osoba sa sniženom reakcijom postoji opasnost previđanja telesnih senzacija i smanjenja ili izostanka reakcije onda kada za njom ima potrebe, dok kod osoba sa povišenom reakcijom dolazi do prevelike osetljivosti i opreza, a time posledično i do okidanja reakcije i onda kada za tim nema potrebe.
Interocepcija se odvija koordinisanom aktivnošću perifernog i centralnog nervnog sistema. Naime, sa registrovanjem telesnih senzacija (pritiska, istezanja, nivoa supstanci u krvi, bolu, istl), koje se odvija u perifernom nervnom sistemu (PNS), dolazi do njihovog putovanja ka centralnom nervnom sistemu (CNS), gde se vrši regulacija tih telesnih funkcija, i dalje putuje informacija u više delove CNSa, gde se odvija tumačenje senzacija. Na najvišem nivou u okviru CNSa na određen način protumačena telesna senzacija se dalje povezuje sa emocijama, motivacijom i donošenjem odluka. Na kraju obrade i povezivanja CNS dalje šalje uputstva PNSu šta da uradi, tj kako da postupi u određenoj situaciji.
Šta su posledice ukoliko smo nevični pravilnom tumačenju telesnih signala?
- preburna emocionalna reakcija
- preplavljenost emocijama
- teškoće sa samokontrolom
- teškoće sa donošenjem odluka
- razdražljivost, iscrpljenost, sagorevanje
- utišavanje emocionalne reakcije sve do „isključenja“ emocija
Šta zapravo želimo da postignemo sa razvijanjem interoceptivne svesnosti?
Suština nije uvek „više“ interocepcije, već pravilno tumačenje telesnih signala. Da bismo ih pravilno shvatili, potrebno je da dozvolimo njihovo postojanje. Zato je suština razbiti strah od telesnih senzacija i sa njima skopčanih emocija, gde se ispostavlja da veći problem postoji sa prihvatanjem negativnih emocija. Naše telo je okvir naših fizičkih i psihičkih funkcija. Zato i jeste cilj u njemu se osećati bezbedno.
Osobe koje nisu u kontaktu sa sa svojim telesnim signalima suočavanje sa istim plaše i suviše im je izazovno da se sa njima samostalno suoče. Neretko ih doživljavaju kao konfuziju nedefinisanih osećaja koji ih bune i koje ne razumeju. Zato je terapeutski rad, kroz lagano vođenje kroz proces upoznavanja sa i shvatanja tela kao prijatelja, od ključne važnosti.
Danka Žerađanin,
psiholog i RE&KBT psihoterapeut
kontakt: 069/ 22 76 871
psihocentrum@gmail.com
izvor naslovne slike: thefranceslocke, Pixabay
izvor slike u tekstu: Marian Sol Miranda, Pexels