ADHD kod odraslih je poremećaj koji odlikuju problemi sa pažnjom, hiperaktivnošću i impulsivnošću. Ukoliko kod Vas simptomi postoje nedugo, ne radi se o ADHDu. On nastaje raniije, zapravo još u detinjstvu, često pre 12te godine. Mogao je biti neprepoznat ili netretiran tada. Priča nije jednostavna u smislu da deca samo „prerastu“ ADHD. Zato nije istinita ona narodska „ma proći će ga sa odrastanjem“
Sa protokom vremena može biti teže da se prepozna jer se neki simptomi, poput hiperaktivnosti, gube, a ostaju izraženiji problemi sa pažnjom.
Koje su karakteristike ADHDa?
- teškoće sa održavanjem pažnje, lako ih je omesti u nečemu što rade
- loša organizacija
- prokrastinacija
- loše planiranje
- teškoće sa upravljanjem vremenom
- teškoće sa prioritizacijom
- zaboravnost (zakazanog, dogovorenog, obaveza, zagube stvari, itd…)
- teškoće sa usmeravanjem na velike zadatke, ili pak u multitaskingu
- probleme sa započinjanjem i završavanjem stvari
- teškoće sa praćenjem instrukcija
- čini se kao da ne čuju druge
- teškoće sa obraćanjem pažnje na detalje
- teškoće sa mirnim zadacima
- stalni nemir
- stalno vrpoljenje, teškoće da sedi mirno, potreba za stalnom aktivnošću
- problemi sa dosadom i potreba za stimulacijom
- teškoće sa opuštanjem
- teškoće da isprate razgovor, pričljivost, često prekidanje drugih u razgovoru
- davanje odgovora i pre nego je postavljeno pitanje
- problem sa čekanjem u redu
- impulsivno donošenje odluka
- loše nošenje sa frustracijom
- teškoće u nošenju sa stresom
- probleme sa emocionalnom regulacijom
- promene raspoloženja
- problemi sa samokontrolom
- ali može biti i jako povećan fokus za određenu temu, zadatak i tu velika produktivnost, međutim sa problemom da preusmere pažnju na nešto drugo
Šta su uzroci ADHDa?
Kompleksna interakcija genskih i sredinskih faktora. Češće se javlja ukoliko roditelji ili braća/sestre već imaju ADHD. Neka istraživanja pokazuju da ADHD ima veze sa dopaminskim receptorima. Kada sredinski činioci uđu u igru, priča postaje kompleksnija, jer sredinski faktori mogu da oblikuju ispoljavanje gena. Faktori kao što su porodična disfunkcija, odrastanje u sirotištima, teškoće sa vršnjačkom grupom, život u siromaštvu, itd. povećavaju verovatnoću razvoja ADHDa. U toku same trudnoće majčina zloupotreba alkohola, krvarenja, te majčin emocionalni stres tokom trudnoće takođe povećavaju rizik za razvoj ADHDa, kao i komplikacije pri porođaju, prevremeno rođenje, infekcije, izloženost toksinima…Dakle, kada govorimo o uzroku ADHDa, ne može se izdvojiti jedan određeni uzročnik, već složeno međudejstvo više njih.
ADHD se smatra i neurodivergentnim stanjem, dakle ne poremećajem, već atipičnim funkcionisanjem mozga, procesuiranja informacija i razmišljanja. Problem nastaje zbog toga što su obrazovanje, rad, socijalni odnosi ustrojeni prema funkcionisanju neurotipičnog uma, tj što ADHD mora da fuunkcioniše u svetu koji nikada i nije bio dizajniran za njega.
Koji se poremećaji često javljaju zajedno sa ADHDom?
Oko 80 % osoba sa ADHDom ima neki udruženi psihički poremećaj:
- anksioznost
- depresiju (major depresiju, distimiju)
- bipolarni poremećaj
- poremećaj zloupotrebe supstanci
- poremećaje ličnosti (granični, paranoidni, narcisistični, izbegavajući, pasivno-agresivni, opsesivno-kompulsivni, antisocijalni)
Koje su posledice ADHDa?
- problemi sa učenjem
- na radnom mestu
- u interpersonalnim odnosima
- u porodici
- finansijski problemi
- nezaposlenost
- sa samopouzdanjem
- problemi sa spavanjem
- anksioznost
- depresija
- veća verovatnoća za razvod
- veća verovatnoća udesa, povreda, hospitalizacija, rizičnog ponašanja koje vodi istim
Muškarci sa slikom ADHDa imaju više simptoma spolja okrenutih, poput hiperaktivnosti, dok žene više razvijaju ka unutra okrenute simptome, što čini većom verovatnoću da će razviti strategiju maskiranja simptoma, čime će i ADHD proći kao takav nezapažen. To sa jedne strane ima prednosti, međutim, sa druge povećava unutrašnju patnju i dovodi do postavljanja drugih dijagnoza. Takođe, osobe viših intelektualnih sposobnosti i sa dobrim socijalnim krugom imaju veću verovatnoću da maskiraju simptome. Kod ADHDa se često tretiraju simptomi udruženih poremečaja, poput navedene anksioznosti, depresije, itsl, što neće voditi punoj efikasnosti ukoliko se stanje, tj uzrok ne prepozna.
Šta činiti ukoliko imate ADHD?
ADHD, po dosadašnjim saznanjima, nije izlečivo stanje, ali se može mnogo učiniti oko smanjenja intenziteta simptoma i uspostavljanja kvalitetnijeg življenja sa njim. Osobe koje ga imaju često su suočene sa etiketama poput lenj ili neinteligentan, neuredan, itsl..Međutim, nije tako, i prišavši nestandardnom problemu na standardan način, može se samo napraviti veća šteta. U tretmanu ADHDa pomažući su:
- lekovi, obavezno pod psihijatrijskim nadzorom
- REBT, kao terapija koja pomaže u organizaciji, postavljanju strukture, identifikovanju i prevazilaženju nezdravih obrazaca mišljenja, osećanja i ponašanja, sticanju veština emocionalne regulacije
- podrška drugih bliskih ljudi kao saradnika koji će pomagati ADHD osobi na održanju na strukturisanom koloseku, ali ne uz preuzimanje tuđih odgovornosti i sa obaveznim čuvanjem sebe od iscrpljenja
Terapeuti jesu oni koji daju strukturu procesu popravljanja, međutim glavni nosioci promene su osobe sa samim problemom. Taj put jeste frustrirajuć i izazovan, ali samo istrajavanje, uz terapeutsku podršku u radu na ometajućim emocijama, uverenjima i ponašanjima, vodi dobrom rezultatu. Takođe, od ključne je važnosti postaviti i postavljati realne i izvodive ciljeve.
Danka Žerađanin,
psiholog i RE&KBT psihoterapeut
kontakt: 069/ 22 76 871
psihocentrum@gmail.com
izvor naslovne slike: Freepik
izvor slike u tekstu: Lucas Andrade, Pexels