Reaktivni poremećaj privrženosti je sa traumom povezano stanje gde deca uzrasta 9 meseci do 5 godina ne razvijaju zdravu emocionalnu konekciju sa roditeljima ili starateljima, a zbog rane izloženosti zanemarivanju, zlostavljanju ili sveukupno nestabilnoj porodičnoj situaciji.
Kada se češće razvija reaktivni poremećaj privrženosti?
- u porodicama u kojima su roditelji mentalno ili fizički bolesni, siromašnim porodicama, gde su roditelji bili ili jesu u zatvoru, konzumenti droga, itd..
- kada su deca izmeštena iz svojih u hraniteljske porodice
- kada su deca rasla u sirotištima
- kada su često premeštana iz jedne u drugu hraniteljsku porodicu
- kada su se deca vezala za onog ko je vodio računa o njima, pa izmeštena
- kada su deca u ranom detinjstvu doživljavala tragične gubitke
U prvom slučaju dete raste u nestabilnom porodičnom okruženju, izloženo traumama (npr nepredvidiva sredina, u kojoj se ne zna kada i za šta dolazi nagrada, kad kazna, kada će i da li će dobiti utehu), ili pak izloženo ignorisanju (pa i najosnovnije potrebe, poput hrane, higijene), dok u drugom, neretko i zbog samih uslova u takvim institucijama, dečije potrebe za naklonošću, ljubavlju, pažnjom ne bivaju zadovoljene. U svemu ovome posebno značajnu ulogu ima majčinsko uskraćivanje adekvatne brige i nege deteta.
Šta je privrženost?
Privrženost je emocionalna veza koja se prvenstveno razvija između roditelja/staratelja i deteta, a u kojoj bi dete trebalo da stekne osećaj sigurnosti i bezbednosti,koji se kasnije odražavaju na odnose koje formiraju tokom života. Ono ih prvo uči veštinama prevazilaženja životnih problema, gradi im osećaj poverenja u sebe da će moći ili ne da se izbore sa teškoćama. Sigurna veza dozvoljava detetu da se osamostali, bez preovlađujućih strahova.
Kako se prepoznaje ovaj poremećaj?
Po tome što dete:
- ne pokazuje radost i druge pozitivne emocije u kontaktu sa roditeljem ili starateljem
- izbegava kontakt očima i fizički dodir
- ne razvija ni fizičku, ni emocionalnu blizinu
- veoma menja raspoloženja
- biva razdražljivo, besno ili preplašeno, a nema očiglednih uzroka, ili
- preterano reaguje na postojeći uzrok
- ne dozvoljava da se uteši
- reaguje nasilno na pokušaj utehe
- ima napade besa i zna da bude nasilno
- teško prihvata pokušaje disciplinovanja
- pokazuje problematična ponašanja sa vršnjacima, u školi
- ima teškoće sa pažnjom
- ima probleme sa zakonom
Kako se odražava reaktivni poremećaj vezivanja na dete?
- kroz usporen senzomotorni i intelektualni razvoj deteta
- razvoj anksioznosti, depresije, besa, poremećaja pažnje sa hiperaktivnošću, oponentni poremećaj sa prkošenjem, poremećaje ponašanja, postraumatskog stresnog poremećaja
- razvoj poremećaja ishrane
- zloupotrebu supstanci
- probleme sa učenjem
- razne telesne simptome
- loše međuljudske odnose, probleme sa vršnjacima i nastavnicima
- rizična ponašanja, poput nemarne vožnje, riskantnih seksualnih odnosa, preranog stupanja u iste, čestog menjanja partnera
Da li reaktivni poremećaj privrženosti može da se „leči“?
Da, zato što je moć sredine u oblikovanju čovekovog ponašanja zaista velika, bilo u negativnom, bilo u pozitivnom smeru. Dete koje je raslo u nesigurnoj i nepredvidivoj sredini nije time zauvek određeno, tj dete može razviti osećanje sigurnosti i poverenja koje je propušteno da se izgradi ranije. Ono što je potrebno uraditi da bi do toga došlo je:
- izmeštanje deteta u stabilnu, podržavajuću sredinu
- prepoznati i izaći u susret detetovim potrebama, uz istovremeno učenje granicama
- savetovanje roditelja, pomoć im u razvijanju veština u suživotu sa detetom koje ima poremećaj privrženosti
- terapije sa detetom u kojima se ono uči veštinama emocionalne regulacije i veštinama nošenja sa stresom
- kreirati sredinu koja je motivišuća, inspirišuća i otključava detetov potencijal za prevazilaženje traume
Gde postoji dobra volja i istinska motivacija da se problem prevaziđe, to i vodi ponašanju koje je pomažuće. Saradnja i otvorenost, uz izgradnju strpljenja, su ključni za reparaciju u detinjstvu nanete emocionalne štete i boli. Ma koliko deca sa ovim problemom delovala i neretko bila klasifikovana kao „teška“, potrebno je razumeti da nijedno ponašanje nije samoniklo i da je potrebno promeniti pristup i naoružati se tolerancijom, čime je itekako moguće napraviti ogroman pomak kod deteta, a samim tim i u porodičnim odnosima .
Danka Žerađanin,
psiholog i RE&KBT psihoterapeut
kontakt: 069/ 22 76 871
psihocentrum@gmail.com
izvor naslovne slike: Freepik
izvor slike u tekstu: Freepik